Snezana Vranjkovic

Snezana Vranjkovic.

Vinko Kalinić: Djevojka koja pjeva

Vinko Kalinić: Djevojka koja pjeva.

RECENZIJA ZA KNJIGU „SUOČAVANJA 1 I 2“ (MIODRAG STOŠIĆ)

RECENZIJA ZA KNJIGU „SUOČAVANJA 1 I 2“ (MIODRAG STOŠIĆ)

SUOČAVANJA recenzija

Miodrag Stošić

Od onog Miljkovićevog „Poeziju će svi pisati“ pa do Bećkovićevog poetskog odgovora – „Poeziju više niko neće pisati“ proteklo je mnogo mastila srpskim književnim prostorom. Vreme u kojem živimo je „doba objavljenosti“ gde se šara po blogovima, društvenim mrežama pa čak i po staromodnom papiru pa stoga začuđuje podatak da je zbirka pesama „Suočavanja“ Snežane Vranjković tek prvo delo ove darovite i autentične pesnikinje.

Zbrika pesama „Suočavanja“ predstavlja knjigu ispovesti u kojoj se autorka hvata u koštac sa svim bitnim pitanjima svojeg dosadašnjeg vojevanja na ovoj planeti. Stoga, njena glavna snaga leži u originalnoj generičnosti – pesme nisu napisane preko noći sa trenutne distance autorke već su nastajale tokom čitavog njenog poetskog života. Zato su svi sentimenti sačuvani onakvi kakvi su bili u trenutku njihovog ateriranja na papir. Sveži su, sirovi i neušminkani. Iz tog razloga ova zbirka se može odrediti i kao svojevrstan poetski dnevnik.

Prvi deo knjige počinje pesmama iz perioda 1985. do 1990. godine. Ova rana faza je mnogo direktnija i površnija, dečije osećajnija i puna nade. Pesme su raskonišnije, duže i pucaju pravo u glavu. Ovo je period čiste lirike Snežane Vranjković. Osnovna tema pesama je ljubav. Iako najčešće piše o neuzvraćenoj ljubavi pesnikinja uzdiže ovo osećanje na pijedestal najviše vrednosti. Ljubav iz njenih pesama nije samo ona koja se dogodila već ljubav uopšte.

U središtu nje je žena koja je Ikar, sanjar, senka onog koga voli i ona koja kada sve prođe ume da stisne zube i pokopa ljubav ispod peska Sahare da je niko nikad više ne nađe. Ona je jača od muškarca, zrelija i hrabrija da prva primeti ljubav i kao i to da je više nema. Mlada pesnikinja se u ovom delu zbrike smelo suočava sa galimatijasom ljubavi i kao Skarlet o Hara poručuje „Ne želim, neću da mislim na kraj, na rastanak, odlazak. Živim samo za danas, plakaću sutra…“. Tako i ona uspeva da napravi onaj tanani balans između hladnog antičkog prologa o smrti ljubavi s jedne strane i nade koja i dalje tinja, spremna da se vrati u zagrljaj.

Pesme nastale nakon 1990.godine natopljene su vlagom vremena u kojima su nastajale. Ovde se pesnikinja bavi egzistencijalnim pitanjima života, opstanka, Boga, borbe i stradanja. Pesma „Revolucija“ je poruka mladim ljudima u ognju rata koji postaju topovsko meso. Ona priziva dete u čoveku da opameti čoveka i pokaže mu sve ono što je čovek zaboravio odrastajući u uvlačeći se u obruče ozbiljnosti. U pesmi „Moj narode“ pesnikinja lamentira nad vremenom stradanja u kojem je narod ostavljen i izdan od svih i jedino spasenje vidi u večnosti posle smrti. Motiv boga predstavlja metaforu nade i vere u spas ali i vapaj što spasenja nema a obećano je. „Tvoje lice ne vidim, Gospode al’ moja duša doziva te.“ Naročito značajno za ovaj deo pisanja je atmosferičnost devedesetih koja se preliva i na ljubavne pesme. One su kraće, jezgrovitije, sa mnogo manje strpljenja i spremnosti na kompromis. „…usisava me u svoju utrobu, Mesec se jezivo smeje i klati na istrulelim nogama.“. U ovom delu pesnikinja će napisati „Zver – što se ljubav zove“. I sa tom zveri ona se rve i dan i noć, bivajući svesna da je i takva „bolja od čoveka“.

Krajem devedesetih pesnikinja često koristi ironiju kao svoje oružje ali i kao odbranu od stvarnosti. Naslovi pesama iz tog vremena su – „Da je kurir nosio „Nike“, „Samsone budi drug“, „Pubertet nije završen“,“Zombi“. Stilski gledano pesme nisu pisane da bi mamile masom epiteta ili milozvučnih rima. Ovo su oštre i teške strofe koje se brzo pišu i brzo čitaju ali ostavljaju trajan ožiljak. „Osakatila sam proleće, više ne miriše, više čak lepo ni ne izgleda.Ubila sam sebe, i tebe, i nas. Sada sam duh koji hoda. Sada sam prokleti zombi.“

Prvi deo „Sučavanja 1“ završava se jednom poetskom prozom i sa nekoliko pesama objavljenih na engleskom jeziku. Upravo na ovom mestu treba pomenuti evoluciju stila i poetske persone Snežane Vranjković koja predstavlja još jedan lakmus-papir njenog sazrevanja. Poezija s početka njene karijere spada u red čiste lirike sa izraženim ženskim subjektom. Ona se oslanja na introspekciju i tumači svoja osećanja ali za razliku od mnogih nije hermetički zatvorena već se uvek obraća nekome spolja. U tom smislu ovde se osećaju snažni uticaju francuskih romantičara i simbolista poput Remboa, Prevera i Malarmea. Ipak, njena estetika prožima se sa fenomenom „rok poetike“. Mnoge od pesama imaju naslove na engelskom ili čak naslove samih pesama rok grupa. Stoga, Snežana se može nazvati liričarkom na vrućem beogradskom asfaltu. Takav amalgam čini njenu poeziju urbanom i savremenom. Čitajući, ne bežimo u udaljena prostranstva prošlih vekova, već ostajemo pored aparata za kafu, kondomata, tramvajskih šina i zemlje natopljene krvlju i naftom.

Savremenost kao bitno obeležje estetike ove pesnikinje čita se i iz korišćenje metode referencijalnosti. Snežana često parafrazira već potojeće pesme ili umetnike („Rasprodaja bola“, „Still got the blues for You“). To čini jer percipira sebe u ovom vremenu i prostoru, kao nekoga ko je čuo sve te pesme i proživeo ih. Takođe, te pesme i umetnici postaju u Snežaninoj poetici novi junaci, kalupi kroz koje se posmatra ova stvarnost.

Sa godinama, poezija ove pesnikinje dobija i nove motive, od kojih su porodica i nostalgija najsnažniji. Pesme posvećene deci istovremeno su i dirljivi izlivi ljubavi ali i poruka svima da u tom odnosu uvek treba da postoji deo magije. Figure oca i majke provejavaju stidljivo i nenametljivo kroz stihove o životu, čekanju i nadanju.

Sve ove motive videćemo i u drugom delu „Suočavanja“. Ipak, mnogo direktnije, snažnije i ogoljenije. Pesme „Slika“ i „Na Đurđevdan te ne volim“ neće da se „igraju“ sa svakim. One su pisane za Nekog i imaju u sebi taman toliko bola i drskosti da ih taj Neko razume. U tradiciji referencijalnosti Snežana se ovde obraća Miki Antiću kao odrasla kćer koja je slušala savete oca ali nije postala srećna: „Dete u meni vrišti, Miko.“

Upravo je Antićeva rana, burnija faza ono na šta podsećaju Snežanini stihovi u „Suočavanju 2“. Motivi ljubavi, bola, detinjstva, igre, smrti i lepe patnje kruže krvotokom pesama. Ipak, moderni stil ove pesnikinje mnogo je tačnije uporediti sa „atomskim rečenicama“ Branka Miljkovića“. Nekada čitava pesma stane u stih ili reč i ništa ne nedostaje. Nekada se slike u pesmama malaju do kraja a nekada samo bivaju bolno naglašene. Poput ranjene zveri ili devojčice Snežana se lucidno igra naslovima (Game over, Amnezija/Anestezija, Pa šta!, F30). Kroz pesme posvećene Novoj godini i deci provejava nostalgija ali i nada.

Tematski novum ovog perioda čine „ženske boemske pesme“, jedinstvene u našoj poeziji. U ovim pesama nekadašanja tinejdžerka je zrela žena koja i dalje traga za ljubavlju ali sa mnogo više životnog iskustva. To iskustvo nije uvek lepo. Ipak, upravo ovde se rađa motiv bola i patnje kao motora pokretača poezije: „Ja nikada ne smem biti srećna, jer stihovi onda neće teći…“. Njena „žena – boem“ je jaka, spremna da popije i pobije se, ali je iznutra i dalje krhka i ispunjena dečijom nadom.

Pesme napisane u najskorijem periodu odišu atmosferom agonije i nesna. Kao da pesnikinja u nekojoj svojoj privatnoj fantazmagoriji, negde između snižene i visoke telesne temperature, prosto ljušti belilo sa papira i ogoljuje reči ispod. Onoliko koliko zahvati noktima. Zato je ovde rima retka, forma nestalna, potpuno u službi suštine.

Pored referenci ka pop-kulturi Snežana u pesmama koristi dosta modernih termina informatičkog doba i kojem živimo. To ne unižava vrednost njene poezije. Naprotiv, reči kao što su „taguj me“, „suze na tastaturi“, „logging off“ zahvaljujući njoj dobijaju novu suštinu.

„Nema srećnih završetaka“, „Opasno je živeti“, „Every rose has its thorn“ su naslovi pesama koje u sebi nose razočaranje ali i neku vrstu spokoja. Ali nikako ravnodušnosti. Lirika subjekta je i dalje tu. „Apsurd je u svitanje svirati povečerje ali, eto, toliko Te volim…“.

Snežanin opus poseduje i dimenziju ode. Ode poeziji. Ni u jednom trenutku ona ne prestaje da piše. Poezija je ne samo sredstvo već i cilj. Način života.

Jedna od najsnažnijih pesama ove zvirke je „Čičak (ajifargoibotua)“ svojevrsna obrnuta biografija pesnikinje. Gledajući Oskarom nagrađenog „Glumca“ ona odmotava rolnu svog života. Deca, bolesti, brak, roditelji pa sve do rađanja iz svetlosti. Njen put se završava u stvari tamo gde je i počeo. Da je tok stvari u pesmi „linearan“ pesma bi bila natopljena tugom. Ovako, stvari idu ka boljem kraju. Ili početku. Dva kraja? Ili dva početka?

U poslednjim pesmama zbirke autorka doživljava smrt i vaskrsenje. Umire jedna i rađa se nova. Ipak, ono što je isto je pisanje, kao život. Zato na kraju svog „testamenta“ poručuje da je zakopaju duboko jer će inače ustati i nastaviti da piše.

Na kraju zbirke, u pesmi „Carpe diem“ Snežana se obraća čitaocu najdirektnije. Gleda ga u oči ili u teme, čekajući da poraste. Na kraju, nakon borbe sa demonima, poruka je ipak svetla – Uhvati dan!

Mnogi džinovi moderne poezije danas, u stvari su samo senke patuljka. Poetika Snežane Vranjković s druge strane, predstavlja jednog veličanstvenog diva koji je godinama pokazivao samo senku miša koji je strpljivo grickao temelje iluzija i lažu na kojima počiva svet. Sada kada je vidimo u pravoj veličini treba da je prigrlimo kao što je ona još odavno zagrlila nas.

Beograd, April, 2012. godine

Miodrag Stošić

UVOD u knjigu „SUOČAVANJA 1 I 2“ (VINKO KALINIĆ)

by Snezana Vranjkovic on Sunday, 15 April 2012 at 10:46 ·

Djevojka koja pjeva

Ponovno sam je sreo pred koji dan. Zalutao sam u ruska prostranstva i zaskočila me sama. Pojavila se niotkud. Baš kao što je i unišla u pjesmu svog Pjesnika. Neprimjetno. Spontano. Nesvjesna svoje božanske ljepote.

Ponio sam je sa sobom odavno. Još prvi put kad sam se susreo s njenom pjesmom. Opio me njen glas. Tuga koja se prolama kroz stoljeća. I nosim je negdje u bezdanu svoje duše, kao što se nosi sve što čovjek voli, osjeća, živi. Pa kadikad zastane – taj čovjek koji živi! – i čudi se odakle mu je neko lice toliko poznato. Utom samom sebi začuđeno prošapće: mora da sam ga već negdje sreo!

Takva je to Djevojka.

Djevojka, koju nikada nisam vidio, a koja je pjevala u crkvenom zboru, negdje na samom početku prošlog stoljeća, baš onoga dana kada je Aleksandar Blok odlučio otići pomoliti se u nekoj crkvi.

Umorna od svih brodova potopljenih u moru, od svih ljudi koji su zaboravili svoju radost, u tuđoj zemlji, sasvim nepoznata, anonimna, gotovo izgubljena – Ona je stajala pred oltarom. Sama. I pjevala! Samo taj glas, koji bijaše toliko lijep, i koji se uzdizao visoko u kupoli hrama, preko Pjesnikovog ramena, odzvanja kroz čitavo stoljeće, evo, sve do danas. Sve do ovamo.  – Tu je. Evo, i sad ga čujem.

To je sve što znamo o toj Djevojci.

Pa ipak, u tankom snopu svjetlosti što se razlijeva tim dalekim ruskim hramom, kroz Pjesnikovo stihovlje, taj glas ne prestaje nas obasjavati. Poput reflektora s ratnog brodovlja pod punom ratnom opremom, ta bojovna zrnca nebeske svjetlosti rose negdje odozgo, i mi znamo da je netko i prije nas bio živ. Da je bio razoren. I potopljen.  

– Njen glas bio je tako sladak. U takom snopu spuštao se sve do vratšca na oltaru, gdje se čuva zajedničko nam sveto otajstvo – dječji plač, i činjenica da se nitko neće vratiti. – tako kaže Aleksander Blok.

I da Poezije nema, tomu bi doista bilo tako!

Ali, premda ljudi zaista odlaze tamo negdje iza tih vratašca, odakle se nikada više ne vraćaju, pjesme ipak ostaju. Dolaze do nas, sve i kad su oni koji su ih pisali potonuli davno, davno, tamo u neka pradavna vremena, tamo sve od prve pjesme ispjevane u prapočecima svijeta. Neke su toliko žive, da ih čujemo kako dišu umjesto nas.

Neće uzalud, negdje sasvim na drugom kraju svijeta, jedan drugi Pjesnik napisati strašnu rečenicu: Pjesnik je mali Bog!

„Neka stih bude ključ koji otvara tisuću vrata“ – kaže čileanski pjesnik Vicente Huidobro u svojoj pjesmi „Pjesnička umjetnost“ – „Kad oči gledaju, neka bude stvoreno, i neka drhti duša onoga koji sluša. Stvaraj nove svjetove i gaji svoju riječ: pridjev ubija kada ne daje život.“

Naš Antun Branko Šimić pjesnike je dijelio na dvije vrste: pjesnike od dokolice, kojima je poezija tek lijepa igra i zabava, i one druge, koji žive svaki svoj stih, svaku Riječ.

Lako je razlikovati jedne od drugih. Kada susretneš neku pjesmu, istom kao i kad sretneš ljudsko čeljade, ona će ti reći sve: živi li u njoj neka Djevojka, pjeva li, ili su joj pak sve riječi ubijene? Po tom i ima jako puno onih koji pišu, a jako malo Pjesnika.

Čitajući pjesme Snežane Vranjković, misli su mi spontano odlutale u onaj isti hram koji je ostao tako živ zapisan u pjesmi Aleksandra Bloka. Njeni pahuljasti stihovi lebde poput glasa one isteDjevojke koja je pjevala u crkvenom zboru.

Ako je ljudski život najsvetije otajstvo – a tko nam više od Pjesnika to može posvjedočiti? – onda je i ova Zemlja crkva, božji Hram. Pred tim oltarom Snežana stoji, u isto vrijeme i zgranuta i zanesena, te raspreda svoju Pjesmu, stih po stih, kao da šiša, ne ovcu već – samu sebe!  A sve u nakani da od vlastitog runa isplete najtopliju haljinu, prije svega za ljude koje voli, a tek potom za sebe i svoje Biti. – To je Pjesnik! I kad ni jednu jedinu Riječ ne napiše! – I svaki joj je uvojak zanimljiv. Jer miriše na Život.

Njene pjesme su intimne. U njima nema mrtvih stvari. Mramornih spomenika, tuđih bitaka, čopora koji jurišaju jedni na druge, povijesnih otpadaka i inog civilizacijskog smeća. Sve je u tim pjesmama Ona. Žena. Pjesnik. – Koja promatra, doživljava i pjeva ono što osjeća. I onako kako osjeća.

Tankoćutno žensko pismo. U kojem ima i srca i života.

I ne! Ja nisam od onih koji vjeruju da je Bog isključivo muškog roda. Već sam susretao Boginje, pred kojima sam imao potrebu samo kleknuti i nakloniti se čitavim svojim bićem.

Snežani pak želim još puno živih Riječi, kad se jednom ispuni njena „posljednja volja“ da je imaju čime umotati. Do tada neka se ne boji pisati! U toj haljini koju plete, čovjek se osjeća sasvim ljudski, bratski, prirodno i lijepo.

Pa čak i kad je tužan!

  Komiža, 29. ožujka 2012.

Vinko Kalinić

 

Promocija knjige „SUOČAVANJA 1 i 2“ autor SNEŽANA VRANJKOVIĆ

Promocija knjige „SUOČAVANJA 1 i 2“ autor

SNEŽANA VRANJKOVIĆ

Public event · By Snezana Vranjkovic

• • Wednesday, 9 May 2012
  • 20:00 until 22:00

• klub „HAJP“ Krunska 80 , Beograd, organizator-Karlo-UUS (UDRUŽENJE UMETNIKA SRBIJE)

AKO STE IKADA SLUŠALI EMISIJU FACE UP ILI SUOČAVANJA NA BEOGRADSKOM INTERNET RADIJU ( AUTORA I VODITELJA SNEŽANE VRANJKOVIĆ) ČULI STE ODPRILIKE KAKO MOŽE DA ZVUČI DANAŠNJA ALTERNATIVNA POEZIJA. AKO VAM SE TO KOJIM SLUČAJEM DOPALO DOĐITE DA ČUJETE UNDERGROUND POEZIJU NA NOV, POMALO MULTIMEDIJALAN NAČIN…SNEŽANA VRANJKOVIĆ PREDSTAVIĆE VAM SE SA SVOJIM AUTORSKIM PRVENCEM – KNJIGOM „SUOČAVANJA 1 i 2“
UVODNIČAR : MIODRAG STOŠIĆ I JOŠ PO NEKI PRIJATELJI …POEZIJA UZ MUZIKU… MUZIKA UZ POEZIJU… DRUŽENJE … MOŽDA NEKO I KUPI NEKU KNJIGU (SA POSVETOM AUTORA)… NA KRAJU VEČERI I U PAUZAMA MINI KONCERT UNDERGROUND BENDA „GRBAVE TANGE“ ….
P.S. : SVAKI LOM SE PLAĆA
:)))

kada me pitaš…

by Snezana Vranjkovic on Tuesday, 1 May 2012 at 00:31 ·

Kada me pitaš

koliko imam godina,

ja ne znam odmah da ti odgovorim.

To zavisi od godišnjeg doba

od vremena, raspoloženja

od kiša i vetrova … i oblaka.

Vidiš, ponekad sam stara,

starija od svih knjiga

i izrezbarenih kipova sa ulaza u svetilišta.

Hiljadama godina

mislim da sam čekala:

Zaklana, žrtvovana, ostrigana

uštrojena, prevarena, ucrvljana, umoljčana

naizgled mrtva i sama.

Iznova rađana, krštena, pokrštavana

osvajana a nepokorena, padala i ustajala

zauvek mlada.

Kada me pitaš

koliko imam godina,

ja stvarno ne znam odmah da ti odgovorim…